Izuzetno energičan, živ i intrigantanTempest je peti i ujedno jedan od najboljih Dylanovih albuma u ovom veku.

Iako počinje zvucima koji kao da potiču sa neke stare ploče iz 30-tih godina prošlog veka, početna "Duquesne Whistle" ubrzo se pretvara u brzu rockabilly svirku. Sa Charlijem Sextonom ponovo na gitarama kao i gostom Davidom Hidalgom, Dylan se na ovom albumu opredeljuje za pričanje priča. Mnoge od njih su poprilično surove, sve lipti od krvi, osvete i razbuktalih emocija, čak i ljubavne pesme dobijaju pomalo zastrašujući prizvuk. Kao u najboljim krimi romanima 50-tih i 60-tih, Dylanove priče obiluju čudnim, opakim i opasnim likovima, dozvoljavajući sebi priličnu poetsku slobodu. No da nije tako Dylan ne bi bio Dylan.
"Sweet Midnight" je balada sa steel gitarom, no tekst nije nimalo nežan. "Narrow Way" je punokrvni urbani blues gde Bob Dylan dostiže vrhunac svojih emotivnih i zapitanih reči. Na nju se nastavlja predivna "Long and Wasted Years" sa upečatljivom melodijskom linijom. "Pay In Blood" upozorava svojim tekstom u kome Dylan govori da će platiti danak u krvi, ali ne svojom.
Bend je već odavno uigran i plete sigurnu i impresivnu podlogu za Dylanove junake, negativce, zaljubljene i razočarane ljude, protkanu aforizmima i poetskim slikama. Ipak ceo ton albuma je brži, energičniji, napetiji, a time doprinosi i Dylanov glas kojim on ne eksperimentiše. On je u srednjem tonalitetu, vrlo ekspresivan i komandujujći. Poetske slike lete, kupleti se spajaju, impresije prate jedna drugu ali Dylan ne odustaje.
Jedna od pesama sa albuma Tempest koja se posebno izdvaja je "Early Roman Kings" kako svojom instrumentalizacijom (opet pouzdani David Hidalgo!) tako i samim tekstom („I can strip you of life, strip you of breath/ I can ship you down, to the house of death...I ain't dead yet, my bell still rings/ I keep my fingers crossed like the early Roman kings." ). Strašno, impresivno i fascinantno! Da ne govorimo o Muddy Watersu i njegovom "Mannish Boy" kao polaznoj muzičkoj tački.
Ako ste mislili da ste sve čuli, ipak poslušajte 10-minutnu "Tempest", Dylanovu verziju priče o propasti broda Titanic. Jeste da se on ne drži istorijskih činjenica, da poprilično uzima slobodu u sklapanju same priče ali to je tako neodoljivo sačinjeno, da ovu kompoziciju morate da volite ili da je smatrate suvišnom na albumu. Sve zavisi od vas.
Album završava posvetom Johnu Lennonu "Roll On John" gde uz orgulje, delove stihova samog Lennona i umetničkih vizija samog Dylana, sve to ipak svodi na žaljenje za izgubljenim prijateljem.
Izuzetno energičan, živ i intrigantan Tempest predstavlja jedno od najboljih Dylanovih dela u ovome veku.
Naravno treba još bolje slušati reči na ovom albumu i povezivati neke stvari iako se čine poprilično začuđujuće i pune su pitanja bez odgovora.
Ovo je ipak Dylan, i nadam se da će ove godine kao pravi čarobnjak pisane reči dobiti davno zasluženu Nobelovu nagradu za književnost.